Prije par dana šalje mi jedan animator poruku: “Ej momak. Može jedna usluga?”. Na moje: “Ej momak. Reci.”, dobio sam glasovnu od 44 sekunde. Odmah sam stavio brzinu reprodukcije na 1.5 i poslušao tu istu glasovnu. Bitniji sadržaj bi izgledao ovako: “E ovako, mi tu sad spremamo grupni i sad nama treba, šta, neki cjelokupni doživljaj s frame, al ono znaš ono otkad si se upiso – dosad, neka promjena ovo-ono, ja, kontaš. Čisto da se spomene ono malo da da nije frama tolko službeno ono, šta si još i sa strane dobio. Uglavnom eto, jesi skonto? Ako imaš neki nejasnoća, pitaj.” I bilo je nejasnoća. Ali je poslije 5-6 novih glasovnih i malo razmišljanja postalo jasnije. Trebam ukratko napisat šta sam doživio u Frami kao bratstvu, šta je ono promijenilo u meni, šta sam iz njega naučio… I počeo sam razmišljat. Vraćao sam se opet na početak i prolazio kroz svaku godinu. I što sam više razmišljao, u meni je sve više rasla zahvalnost, sreća, ponos, a osmijeh se nekontrolirano pojavio na licu. Dobro je da sam bio sam, mislio bi netko da sam nadrogiran.
I sad, dok pišem ovo, mogao bi se izrazit nekim književnim riječima kao: “Moje kvasno oko na papir ispušta kapljice ponosa i sjete, uništavajući tintu koju netom prije položih na nj’…” Ali pišem na mobitelu pa je glupo reć da će mi otić display i utor za punjač. Oo ta moderna tehnologija… Sve pokvari.
Uglavnom, malo me jamlja muka. Ne znam kako bi nešto što je kroz par godina promijenilo cijeli moj život opisao samo u par rečenica. Al ajde, polako ćemo. Izvuć ću ono najvažnije.
Razmišljam da podijelim ovo na dva dijela. Nešto kao prvo o bratstvu, a drugo o odnosu Bog-ja, ali to dvoje nije uvijek lako odvojit, jer u bratstvu najčešće dolazi skupa, 3u1, Bog-bratstvo-ja. Al ajde, nekako ćemo sve sastavit.
Kao prvo, naučio sam bit ono što jesam. A gdje bi drugo bio ja „ja“ ako ne pred svojom braćom i sestrama. Kakav u kući, takav na Frami. Sretan u kući, sretan na Frami. Tužan u kući, tužan na Frami. I kakav god da dođem, tu su ljudi koji će me takvog prihvatit. Ako bi došao tužan, tu je Ćužić koji zamahom ruke i dizanjem obrva zove na stolni (pa koga, onako simpatičan, ne bi oraspoložio); tu su Nikolina ili Ana koje mi pročitaju lice i odmah pitaju šta je bilo, što sam takav. Ako sam došao sretan, tu su Luka i Ante s kojima u nedogled mogu smišljat glupe fore; tu su Lovro, Leon, Iva, Marija, Luca, Kata i ostali glazbenici čiju pjesmu čujem već tamo kod Biškinog golfa. Čuje se i ona kutija, Cigić opet lupa… A kad uđem u framsku, vidim Lelu i Lanu kako se ljuljaju uz ritam njihove pjesme, Karlu koja se vrti na onoj narančastoj stolici, duhovnog kako smišlja neku novu igru, Turčinoviće kako pričaju pored prozora i uvijek uslužnog Kovu kako svima donosi vodu iz šupe. I taman kad pomisliš da ne može bit bolja atmosfera, ulazi Patrik, majstor za podizanje iste. I baš nešto razmišljam… Pa kućeš većeg dokaza da Bog postoji. Toliko različitih ljudi provodi toliko vremena zajedno, a sve funkcionira. I za svakog ima nešto i od svakog nešto možeš naučit. Samo promatraj druge, traži u njima dobre stvari. Ako te zanima poniznost, eto ti tu Lasića, popričaj malo s njim. Tražiš domoljublje i poštenje – eto i Sese. Domišljatost – eto Helene. Dobrotu – eto Jure. Poznavanje svetaca – eto Ive. Ministriranje – eto Mikulića, Kraljevića i Šušaka. Ma nek ti treba samo jedan običan razgovor, eto ti 200 različitih imena. Možda sad sve navodim malo previše savršeno i bajkovito, al ja volim tako. Jer tek onda kad uspiješ nać dobro u drugima, nać ćeš ga i u sebi. Dalje… naučio sam uradit nešto bez čekanja pljeska i pohvale ljudi. Uradit neko dobro zbog samog dobra, ne s nekom skrivenom namjerom. Saslušat nekog brata ili sestru sa problemom, pomoć im nešto napravit znajući da će im to popravit dan. I nema te slave i pljeska na zemlji za koju bi mijenjao onu plaću što će nam je Bog dat na Nebu. A kad sam već spomenuo Boga, s njim ću nastavit. Njegova slika u mojoj glavi se potpuno promijenila. Shvatio sam da je On uvijek bio uz mene, al ja nisam bio uz njega. I tako sam mu počeo posvećivat više vremena. Ne naglo, ne napadno, već malo-pomalo. I evo šta je od mene uradio. Znate kako onaj sa Snickersa kaže: „Kad si gladan nisi svoj“. Baš se tako osjećam. Kad se udaljim od njega, kad sam ga gladan, nisam nimalo svoj. Doslovno osjećam kao da nešto u meni fali. Al jedna stvar mi se posebno sviđa pa ću stavit naglasak na nju. U meni raste hrabrost za ludost. Baš onakvu ludost kao što je imao sveti Franjo. Nije ga zanimalo što će svijet mislit, samo je nastojao bit što bliži Bogu. On je cijeli život na sebi nosio vreću za kompire, a mi na framu dolazimo u robi u kojoj smo kopali kompire. Nismo mu još ni do kolina, al na dobrom smo putu. Dakle mislim na onu ludost u svijetu, al mudrost pred Bogom. Ludost karakteristična za framaše. Ludo je ulazit u svaku prodavnicu i kafić u gradu i prosit za nekog (pa i kad znaš da će te izbacit ko ćuku), al Isus i Franjo sigurno ponosno gledaju i trljaju ruke. Ludo je ustajat u ranu zoru da bi otišao na misu, čistit Grabovinu iako znaš da će opet bit puna smeća, propustit izlazak petkom zbog sastanka, rođendan zbog sekcije, zatvorit svoja usta kad svi oko mene ogovaraju nekog. I kad znam da je sve ovo ludost, ja pristajem bit lud. Ma i luđi od ovog. I molit ću Boga da svi mi skupa budemo najluđi od najluđih. Neka nas na tom putu „ludosti“ prati zagovor Blažene Djevice Marije i serafskog oca svetog Franje. Amen.
Mir i dobro.